Prije godinu dana za mene si bio samo dečko koji uvijek ima nešto za reći. Pametan, duhovit dečko, ortak. Ortak na kog sam htjela da skočim svaki put kad bi se našli u istoj prostori. Da strgam odjeću sa njega i da vodim ljubav sa njim. Čitala sam u romanima o takvoj vrsti strasti, ali sam uvijek mislila da je to prenapuhavanje, plod mašte.
Ne znam da opišem taj osjećaj, HEMIJA. Jednostavno instinktivno, fizički. Ludački. Mislila sam da se samo ja tako osjećam, jer pobogu, ipak sam ja klinka, sasvim prosječna i obična. A ti si tako savršeno nesavršen. Idealan. Moja verzija idealnog. Pokušavala sam da potisnem tu strast, ali što sam je ja više potiskivala, ti si je forsirao, kao da si znao šta se u meni dešava. Možda i jesi. O tome nismo pričali. Nikad ne pričamo o NAMA. Vjerovatno zato što mi ne postojimo. Ali ta noć, ta noć je bila kobna. Ti i ja, strast koja te preplavljuje i svaki dodir je poput jebenog orgazma. Emotivnog, fizičkog, psihičkog, totalnog orgazma. Taj poljubac, taj zagrljaj, taj dodir. Da, ludačko vođenje ljubavi. Prvi put da sam tako nešto osjetila, iskusila. I dopalo mi se. Sve. I ležanje u krevetu i smijanje stvarima koje su samo nama smješne. I opet ta preslatka, neodoljiva euforija. Tijela prekrivena znojem koja plamte u vatri strasti.
Vremenom, pored ljubavnika, postali smo i prijatelji. Postao si moj oslonac, "moj mali Sančo Pansa", moj zaštitnik, moj ludak. Ali nikad nećemo biti zajedno. Nekompatibilni smo. Previše je razloga, okolnosti da ne budemo zajedno. U svakom smislu. Ti si potrošen, a ja emotivno retardirana. Nismo sami u toj priči. A sve je teže kontrolisati ovu iskru, koja se polako pretvara u požar. Požar koji ne znam šta će da donese. Svi primjećuju šta se dešava, iako se mi pravimo ludi, kao ortaci smo, i onda krenemo da se poljubimo. Lampica se upali taman dovoljno prekasno (ili prerano), trenutak pred poljubac, trenutak kada shvatimo da nismo sami. A onda se povučemo u naša 4 zida i ljubimo se do zore. Satima i satima. Pričamo kao da je samo tamo dozvoljeno da pričamo. O svemu i ni o čemu. Samo uživamo jedno u drugom. Maksimalno. Voljela bih da je češće tako. Naš svijet, ti i ja. Potpuno prirodno, instinktivno i iz ljubavi. E to je ono što se desilo... Iz ljubavi...
Razmišljala sam danas o ovome što pišem. O pisanju konkretno. Ne znam da li je to nešto što svi pokupimo iz "života" ili je to svojstveno meni, ali kada pišem, pazim da ne napišem previše. Znam da me niko od vas ne poznaje, ali opet, uvijek pazim da ne otkrijem previše. Ne znam zašto. Da li je to taj moj odbrambeni mehanizam, mjera opreza ili nešto treće, ali ne znam kako to promjeniti. Trudim se, ako ništa drugo.
Predpostavljam da svi znate Rakićevu Iskrenu pjesmu. Ako ne, evo je ispod.
O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.
Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,
Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,
Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.
I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.
I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.
Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Ne znam zašto, ali ta pjesma me uvijek ljutila. Mislim, kakva je to iskrenost ako je on iskren nakon toliko vremena. Šta je čekao do sad?! Jedna od pjesma koje obožavam jeste Simonova pjesma Čekaj me. Tako mi je puna emocija, žudnje i čežnje.
Cekaj me i ja cu sigurno doci
Antićeva Senka je predivna pjesma, toliko žrtve za ljubav. Ne znam, ja to riječima ne znam opisati, ali Antić je bio vrlo dobar u tome.
Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.
i ne gasim ti svijetlo u očima prije spavanja
ne govorim ti nešto nježno
i ne grlim ti dušu
ali... ovo
ti moram reći:
previše je gorkog i ljudi su grubi
pa,ako i ne govorim
još uvijek te ono najljepše
u meni
voli i ljubi..
Puškin je jednostavno Puškin, nema potrebe da objašnjavam zašto volim ovu pjesmu.
Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.
I evo jedna od Desanke, takođe meni draga.
Reci mi sad, kada vec proslo je sve:
casi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reci tvojih kad dusa ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kada me ne volis vise;
kad ti se prosloj ruga nova sreca;
i kad se dani koji nekad bise
dusa ti samo, kad me vidis, seca -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vise
tebe volela?
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rec i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
bese drag,
pa iza svega sto si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tise:
vec manje volim, a znam vise
nego pre;
vec sad mi ne bi reci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rec i dve.
I kad bi danas prisao meni
i hteo reci davno receni'
buditi draz,
u srcu mome saptao bi neko:
da sve sto si mi ikada rek'o,
bila je laz.
Zapela mi pjesma u glavi. Što ne živimo u nekom svijetu gdje imamo dovoljno za preživljavanje, and that is it? Ostatak vremena zajebancija, pozitiva i muzika... aaah, kako to lijepo djeluje.
Cigare poskupile, krajnje je vrijeme da prestanem da pušim. Ipak, 7 godina nije malo. Teška priča. Ali prestaću. Em ću da uštedim koji dinar, em ću da pucam od zdravlja. Ili ako ništa, neću dušu da ispustim svaki put kad potrčim za autobusom.
Elem, da ja vas pitam, ako neko uopšte i luta ovdje, koja vam je omiljena razbibriga? Knjiga, neka igra, muzika...? Ja sam frik po tom pitanju, strašno mnogo volim da čitam, volim intelektualne igrice, da istražujem nove stvari. S vremena na vrijeme otvorim poneku enciklopediju i učim ponešto novo. Razvijam se, kažu ljudi. Drugi kažu da sam štreber i ludak koji sa svojih 20 godina zaista želi nešto PAMETNO (?) da nauči. A kad ću ako ne sad?!
Powered by blog.rs