NeZnamKakoSeOvoZove
"Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom životu,lepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nade. Uvuce se medu njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduži, najoštriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepšu od pesme slavuja ili ševe. Cena te predivne pesme je život, ali citav svet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje što postoji, može se dobiti samo po cenu velike boli... Ili bar tako legenda kaže..."
Kolin Mekalou-Ptice umiru pevajuci
Mnogo razmišljanja u ove jutarnje sate. Da li se zaista sve najbolje dobija po cijenu velike boli? I ako da, čije boli? Naše ili tudje? Ili je ta bol ista? Da li se bol vrednuje u zavisnosti od osobe? Ako je tako, možda zato najbolji ljudi najviše pate?
Konstantno tražim odgovore na pitanja. Na mnogo pitanja. Ali nikako ih ne dobijam. Možda je problem u tome što ih prečesto postavljam. Previše je to pitanja da bi na njih bilo odgovoreno. Ali na kraju krajeva, mlada sam. I treba da sam radoznala. Kažu, kroz iskustvo se najviše uči. Ja kroz svoja nisam ništa značajno naučila. Samo to da se ljudima ne može vjerovati. Ni sebi. Ali dobro, na kraju krajeva, i ja sam čovjek. Možda to tako ide, možda mi u suštini i ne treba ništa da znamo. Ne treba da predviđamo šta će biti sutra, samo treba da se prepustimo. I onda sve ide lakše. Možda. Nisam probala još, ali mislim da je krajnje vrijeme da to počnem da praktikujem. Previše je analize i zagonetnih događaja da bih mogla nastaviti da pokušavam da ih dokučim. Pokušaću da se prepustim. Na kraju krajeva, to je samo da preguram dan. Za nešto više - Trnovit je put do zvijezda. Polako, take it easy.
Konstantno tražim odgovore na pitanja. Na mnogo pitanja. Ali nikako ih ne dobijam. Možda je problem u tome što ih prečesto postavljam. Previše je to pitanja da bi na njih bilo odgovoreno. Ali na kraju krajeva, mlada sam. I treba da sam radoznala. Kažu, kroz iskustvo se najviše uči. Ja kroz svoja nisam ništa značajno naučila. Samo to da se ljudima ne može vjerovati. Ni sebi. Ali dobro, na kraju krajeva, i ja sam čovjek. Možda to tako ide, možda mi u suštini i ne treba ništa da znamo. Ne treba da predviđamo šta će biti sutra, samo treba da se prepustimo. I onda sve ide lakše. Možda. Nisam probala još, ali mislim da je krajnje vrijeme da to počnem da praktikujem. Previše je analize i zagonetnih događaja da bih mogla nastaviti da pokušavam da ih dokučim. Pokušaću da se prepustim. Na kraju krajeva, to je samo da preguram dan. Za nešto više - Trnovit je put do zvijezda. Polako, take it easy.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi